Clinical significance of molecular diagnosis of toxoplasmosis in high-risk patients.

Abstract

Toxoplasma gondii je ubikvitarna parazitska protozoa, izazivač toksoplazmoze, jedne od najrasprostranjenijih zoonoza. Posebno osetljive na infekciju T. gondii su one kategorije populacije koje karakteriše nesposobnost imunskog sistema da kontroliše infekciju, a to su fetus, kod koga zbog nezrelosti imunskog sistema dolazi do neometane proliferacije parazita, i imunosuprimirane osobe, kod kojih prestanak imunskog nadzora dovodi do reaktivacije latentne infekcije. U ovim visokorizičnim kategorijama toksoplazmoza je skopčana sa ozbiljnim kliničkim posledicama koje se u slučaju pravovremene laboratorijske dijagnoze mogu prevenirati ili otkloniti primenom specifične terapije. Stoga je osnovni cilj ovog istraživanja podrazumevao implementaciju i sledstvenu evaluaciju kliničkog značaja molekularne detekcije parazita u sklopu algoritma za dijagnostiku kongenitalne (KT) i reaktivirane toksoplazmoze. U cilju evaluacije metoda za dijagnostiku kongenitalne toksoplazmoze (KT), ispitivani su uzorci periferne krvi 80 trudnica, 60 uzoraka plodove vode, 5 uzoraka fetalne krvi, uzorci periferne krvi 55 novorođenčadi kao i uzorci periferne krvi 16 porodilja. U odsustvu organizovanog skrininga na toksoplazmozu trudnica u Srbiji, većina je upućivana na serološko ispitivanje u poodmakloj trudnoći (77,5%), dok su odstupanja u uobičajenoj dinamici specifičnih antitela detektovana kod više od četvrtine slučajeva (27%). Time je naglašena važnost primene dijagnostičkih kriterijuma za određivanje vremena infekcije u odnosu na začeće. Upravo takvi kriterijumi, na osnovu kojih se procenjuje potreba za prenatalnom dijagnostikom KT u konkretnom slučaju, predstavljeni su u ovom radu. Kod većine trudnica koje su ispitivane u cilju procene rizika po plod, vreme infekcije je određeno na perikonceptualni period (70%), imajući za posledicu KT ploda u gotovo trećini slučajeva (29%). Primenom optimizovanog qPCR protokola, prenatalna dijagnoza KT postavljena je u 85% slučajeva. Plodova voda je potvrđena kao optimalan dijagnostički materijal, a uticaj terapije spiramicinom na efikasnost molekularne dijagnostike odbačen. Molekularna dijagnostika u ranom postnatalnom periodu doprinela je potvrdi KT u 71,4% ispitivane novorođenčadi. Statistička potvrda nadmoći molekularne u odnosu na konvencionalnu direktnu dijagnostiku KT ilustrovana je osetljivošću qPCR od 80%, naspram osetljivosti biološkog ogleda od 41,7%, uz 100% specifičnost i PPV, kao i visoku NPV (91,1%). Ipak, učešće biološkog ogleda u dijagnostičkom algoritmu pokazalo se nužnim, posebno ukoliko se kao materijal za dijagnostiku KT koristi krv...